Volim maraton. On je moja strast, moj hobi, moj izazov i užitak. Volim put prema našem novom susretu. Najdraža su mi proljetno-ljetna jutra, kad u tišini nasipa čujem samo ritam vlastitih koraka, a uz obale Save vidim znakove promjene godišnjeg doba. Kad misli odu nekud daleko ili kad ih uopće nema, zamru u tišini, dok se nižu mostovi nad Savskim nasipom, a sunce na istoku blješti u oči…Sve tiše se čuje škripa tramvaja na okretištu, a ja osjećam mir i svu ljepotu kretanja. Divno je kad znam da sa svakim novim udisajem ostavljam sve loše stvari daleko iza sebe. Uživam u pomicanju vlastitih granica i fantastičnim mogućnostima ljudskog tijela koji se uz pravilne treninge pretvara u tako moćni stroj. Volim to nizanje treninga za treningom, dužine za dužinom. A na kraju čeka – on. Baš uvijek, prije svakog susreta s njim, u startnom bloku, zatreperi nešto, krene krv u žilama i eto nas opet. Novi susret. On i ja. I svaki puta isto pitanje-: hoćemo li se ovaj puta posvađati? Ako hoćemo, koliko jako…Kad znam koliko je nepredvidiv…Taman kad misliš da ga poznaš u dušu, iznenadi te, smije ti se u lice, opet i opet traži poštovanje., Pokaže ti koliko si slab, objasni ti i koliko si jak. Hvali te i kudi, pronađe ti neku grešku, da mu dođeš opet, provocira jer zna da možeš bolje. Traži te da uvijek od njega naučiš nešto novo. I na kraju ti uglavnom, zakaže novi susret. I ja dođem. Nekako mi je drago družiti se s njim…
Jutro u Trevisu bilo je prohladno, a mi uzbuđeni, puni veselja i strepnje, spremni svaki na svoju utrku. Moj peti maraton. Kao da je prvi. Dosta smo se dobro upoznali već, on, nepredvidivi gospodin M. i ja. Ali uvijek iznova osjećaj sreće i uzbuđenja prije prvog koraka..

– Dobar ti dan, gospodine Maraton,po peti put, rekoh mu ja, nadajući se da mi ne sprema neko loše iznenađenje
– I tebi dobar dan, reče on

I lijepo smo se družili. Sven, Katarina, Tamara, Ivan i ja i gospodin Maraton. Dobro nam je išlo to druženje, nekako mu je bilo drago da smo došli, nije nas kudio,nije nam činio ništa loše dugo, dugo. Bili smo zajedno, kilometri su se gotovo neprimjetno nizali dok nam je lagani vjetrić puhao u prsa, a divni ljudi navijali za nas…Svatko od nas, sa svojim mislima, uz isti ritam koraka i sa svojim pitanjima i odgovorima u glavi. Bez puno riječi. Sve je bilo rečeno svih ovih mjeseci koje smo proveli zajedno. A Prihvatio nas je gospodin M. Mi smo se držali njegovih pravila, on je poštivao našu poslušnost. I tako negdje do 30-og km.
A onda, gospodin i ja ostajemo sami. Ne mogu se nositi s tempom, neću izdržati do kraja. Idem, dalje, malo sporije, ali dobri smo si još uvijek gospodin i ja. Sunce je lagano izvirilo iza oblaka, moje noge nose ovaj laganiji tempo, lijepo mi je. Gospodin Maraton cijeni ovaj moj pristup i pušta me da idem korak po korak. A onda ipak… samo malo…. svađamo se M. i ja. On kaže: ne možeš, ja kažem: mogu, on kaže: stani, ja kažem: neću, on kaže; nećeš uspjeti, ja kažem: hoću, on kaže: trajat će, ja kažem: manje nego zadnji put, on kaže: jači sam, ja kažem: Goran je rekao: hrabro, on kaže: slaba si: ja kažem: moja obitelj se ponosi sa mnom, on kaže: vruće ti je, ja kažem: bilo je i kišno i hladno, on kaže: vidiš, oni su me poslušali i hodaju, a ja kažem vidiš: ja te neću poslušati i dalje trčim. I on me pusti. Naglo i odjednom, kao što je i započeo svađu. Pusti me da idem i ne pita me više ništa. Samo me pušta korak po korak prema cilju, ostavlja mi tempo, sporiji ali dovoljan i izvuće mi osmijeh na lice. I idemo tako jedan uz drugog, on i ja, po sada već sunčanoj stazi, i družimo se. Smijemo se i uživamo u utrci, kao u prekrasnom proljetnom jutru s početka priče….gospodin Maraton i ja.
Tamo negdje na 38 km izračunam da sam u cilju za 4 sata i 3 minute. I istog trenutka zakazujem zakazujem novi susret s njim. Na jesen. Tražim revanš. Ovaj puta izazivam ja njega. Za sada mu priznajem samo malu pobjedu. Tri minute.
Ulazim u cilj. Suze. Nakon četiri istrčana maratona, ja proplačem od sreće na petom. Lude li žene! Nekako si me ovaj puta ganuo gospodine M. Što kažeš, dobro sam se pripremila za susret s tobom je li? Posustaješ malo u borbi sa mnom, ha?
Nasmijem se tada kroz suze i ponovno zakažem naš šesti susret.
Riješit ćemo mi to, gospodine M. Obećajem to sebi i tebi.
Te tri minute i nešto sekundi…
Do skorog susreta, gospodine Maraton……

Napisala: Nataša Petanjek